Liga šampiona je došla do svog kraja za sezonu 2022/23, a veliko finale se odigralo u Istanbulu, 10. maja ove godine. U njoj su se sastale ekipe Mančester Sitija i Intera, a glavni sudija je bio Poljak Šimon Marčinjak. Pre same utakmice engleska ekipa je bila veliki favorit na osnovu svega onoga što su prikazali ove sezone, ali igrači Intera nisu bili tog mišljenja. Naročito je briljirao njihov trener Simone Inzagi koji je na izuzetan način spremio taktiku, i ozbiljnu “izašao na crtu” Pepu Gvardioli, te pokazao da je pravi majstor za kup takmičenja. Stadion u Istanbulu je bio ispunjen do poslednjeg mesta sa više od 70.000 navijača, a izuzetnu atmosferu su stvorili navijači obe ekipe.
Startne ekipe
Što se tiče startnih postava, Inzagi se odlučio da na klupi ostavi Lukakua, i da u prvih jedanaest zaigra Džeko. Sa druge strane, Gvardiola je morao da ostavi Kajla Vokera na klupi jer nije bio stopostotno spreman da započne utakmicu. Ostalo je sve bilo kao što se očekivalo, te drugih iznenađenja sa obe strane nije bilo. Zanimljivo je bilo primetiti da je Inter u duel ušao sa pet Italijana u startnoj postavi što se prilično razlikovalo u odnosu na njihovo poslednje finale pre trinaest godina kada na početku utakmice nije bio niti jedan Italijan.
Prvo poluvreme
U prvom delu igre Inter je prikazao možda i bolju igru nego što se to od njega i očekivalo, dok je Mančester Siti bio na nešto nižem nivou fudbala u odnosu na prilično furiozni završetak sezone. Činilo se da su igrači Pepa Gvardiole pomalo stegnuti, te da im nije nikako bilo svejedno što igraju finale Lige šampiona. To je stoga uticalo i na njihovu igru koja generalno nije bila loša, ali je ipak bila prilično nedovoljna kako bi došli u određene pozicije za postizanje gola.
Mančester Siti je utakmicu počeo visokim presingom na odbranbene igrače Intera koji su u više navrata morali da vraćaju loptu svom golmanu Onani. On se nije dao omesti, te je bio na “visini zadatka”, a već je i svima na kladionici poznato koliko dobro Onana igra nogom. Sa druge strane, nešto slično je pokušao da radi i Inter što im je u nekolikim situacijama i uspevalo. To je dovelo i do dve prilično neobične greške Edersona koji je pogrešno ispucao loptu u ta dva navrata, i u jednoj situaciji umalo doveo Inter u dobru priliku za pogodak. Mančester Siti je napadao u formaciji 3-romb-3 dok se Inter branio kombinovanom odbranom 5-3-2 i 5-4-1 u srednjoj zoni.
No, solidne šanse u prvom poluvremenu je imao samo Mančester Siti. Prvo je na početku utakmice golu Intera sa desne strane iz šesnaesterca zapretio Bernardo Silva. Interesantno je da je Mančester Siti pretio uglavnom preko bokova, a naročito tamo gde je bio baš Bernardo Silva. Isto tako, činilo se da su Damfris i Darmijan dobili striktne zadatke da brane “jedan na jedan” Griliša što im je u dosta situacija u prvom poluvremenu i uspevalo. Sve ostalo im Inter nije dozvoljavao, te se uglavnom igralo na polovini Intera, a to se uglavnom odvijalo bliže centru igrališta nego golu. To je samo pokazivalo koliko je Inter odlučno ušao u meč, i sa znanjem da moraju da prikažu svoju najbolju igru kako bi iole imali šanse za trijumf. Što se tiče druge šanse, nju je imao Haland u 27. minutu kada je dobio dobru loptu na ivici šesnaesterca, ušao u njega, ali ne baš najsjajnije tako da nije uspeo da šutira baš onako kako je želeo. No, to je ipak bila najizglednija šansa za ekipu iz Mančestera, a udarac Halanda je odbranio sigurni Onana.
Ono što je obeležilo prvo poluvreme je i povreda Kevina De Brujnea koji se požalio na bolove nešto posle 30. minuta. Lekarska ekipa mu je ukazala pomoć, on je nastavio sa igrom, ali se videlo da mu povreda pravi problem na terenu i da će rezultat te povrede morati da bude izmena što je Gvardiola i učinio, i umesto njega ubacio Fila Fodena.
Drugo poluvreme
Mančester Siti je u prvom poluvremenu imao 61% poseda lopte, ali se to nije previše videlo na terenu. Kada je u pitanju nastavak utakmice, odnos snaga na terenu i tok utakmice je bio isti. Lukaku je ušao umesto Džeka u 56. minutu, a nekoliko minuta kasnije Lautaro je imao dobru šansu kada je sa desne strane imao “jedan na jedan” duel sa Edersonom koji mu je odbranio nešto između udarca i centaršuta, a sve posle nesporazuma golmana Mančester Sitija sa Akanđijem.
No, u 68. minutu Mančester Siti je uspeo da dođe do gola. Akanđi je dobro prosledio loptu ka Bernardu Silvi u šesnaesterac koji malo pre gol-linije vraća loptu nazad, a na nju naleće Rodri, lepo se namešta, “otvara stopalo” i precizno pogađa mrežu Onane. Nakon toga Inter “otvara karte” i kreće sa napadima što se gotovo odmah materijalizovalo tri minuta kasnije kada je Dimarko pogodio prečku iz blizine, a u drugom udarcu na gol Mančester Sitija mu se isprečio njegov saigrač Lukaku. Sa druge strane Foden je imao prilično izglednu šansu kada je odbrana Intera po prvi put “zaspala”, a Foden prilično slabo šutirao iz izgledne šanse sa petnaestak metara.
Najbolju šansu za Inter je ipak imao Lukaku u 88. minutu kada je nakon centaršuta Brozovića na desnu stranu i vraćanja lopte u peterac Gosensa, belgijski reprezentativac ostao sam, ali glavom nije uspeo da savlada Edersona koji je njegov udarac sjajno odbranio nogom što je možda mnoge na klađenju uživo i razočaralo. Do kraja meča Inter je i dalje pokušavao da postigne gol, i u bukvalno poslednjoj sekundi je glavom sjajno reagovao Brozović nakon kornera, ali je Ederson ponovo fantastično odbranio da bi nakon toga Šimon Marčinjak odsvirao kraj, i tada je slavlje Mančester Sitija moglo da počne.
Ovom pobedom je Mančester Siti po prvi put osvojio trofej Lige šampiona odnosno najboljeg na evropskom kontinentu, a Pep Gvardiola je konačno uspeo ponovo da dođe do najsjajnijeg klupskog fudbalskog trofeja. To će sigurno imati velikog uticaja na dalji tok njegove karijere jer je uspeo da opovrgne sve kritičare koji su dosta osporavali njegove uspehe jer je Ligu šampiona osvajao samo sa Barselonom, a ne i sa Bajernom i Mančester Sitijem bez obzira na timove i budžete koje je imao.
Preporuka:
